Svi žele da budu psihoterapeuti – ali ko je spreman za ono što ta profesija zaista traži?

Profesija traži odgovornost psihoterapeuta. Psihoterapija je poslednjih godina sve prisutnija u javnosti. Sve više govorimo o mentalnom zdravlju, emocijama, odnosima i ličnom razvoju. Ljudi otvorenije govore o odlasku na psihoterapiju, a raste i interesovanje za psihoterapijsku edukaciju.

Sve više ljudi želi da postane psihoterapeut.

I to je, samo po sebi, dobra stvar.

To znači da postoji interesovanje za čoveka, njegove unutrašnje procese i mogućnost promene.

Ali između rečenica „Želim da pomažem ljudima“ i „Spreman sam da budem psihoterapeut“ postoji veliki prostor koji se ne može preskočiti.

Jer psihoterapija nije samo profesija koju biramo. Ona podrazumeva znanje, ličnu zrelost, profesionalne granice i odgovornost psihoterapeuta prema drugom čoveku.

Šta zaista znači biti psihoterapeut?

Možda upravo zato što spolja izgleda jednostavno, psihoterapijski rad ponekad deluje kao nešto što bi svako ko je empatičan, komunikativan i zainteresovan za ljude mogao da radi. Ali slušati nekoga i profesionalno voditi psihoterapijski proces nisu ista stvar.

Životno iskustvo nije isto što i stručna edukacija.

Empatija nije isto što i kompetencija.

Dobar savet nije isto što i terapijska intervencija.

A interesovanje za psihologiju nije isto što i osposobljenost za psihoterapijski rad.

Psihoterapeut ne treba da bude osoba koja ima odgovor na svako pitanje.

Naprotiv.

Jedan od najvažnijih delova profesionalnog razvoja jeste sposobnost da prepoznamo šta znamo, šta ne znamo i gde se završavaju granice naših kompetencija. Psihoterapijski odnos ne zasniva se na tome da terapeut zna kako klijent treba da živi, već na stručnom radu koji klijentu pomaže da bolje razume sebe, svoje emocije, obrasce ponašanja i mogućnosti izbora.

Zašto sve više ljudi želi da postane psihoterapeut?

Motivi za ulazak u psihoterapijsku profesiju mogu biti veoma različiti. Neko želi da bolje razume sebe. Neko je prošao kroz ličnu krizu i želi da pomogne drugima koji prolaze kroz slična iskustva. Neko je oduvek bio zainteresovan za ljudsku psihu.

Neko želi promenu profesije.

Neko u ovom pozivu pronalazi smisao.

A neko možda, ne sasvim svesno, želi da kroz pomaganje drugima razreši sopstvene unutrašnje konflikte. Nijedan od ovih motiva ne mora automatski biti pogrešan. Ali svaki zaslužuje ozbiljno preispitivanje. Jer pitanje nije samo:

„Zašto želim da budem psihoterapeut?“

Već i:

„Šta je potrebno da razvijem u sebi kako bih mogao odgovorno da radim sa drugim čovekom?“

Upravo to pitanje pravi razliku između interesovanja za psihoterapiju i spremnosti da se prihvati odgovornost koju ova profesija nosi.

Edukacija psihoterapeuta: zašto znanje nije dovoljno?

Kada govorimo o tome kako postati psihoterapeut, najčešće prvo pomislimo na školovanje, stručnu literaturu, edukaciju i sticanje potrebnih znanja.

Teorija se može učiti.

Knjige se mogu pročitati.

Ispiti se mogu položiti.

Ali postoji deo profesionalnog razvoja koji zahteva nešto mnogo ličnije – rad na sebi.

Budući psihoterapeut mora da upozna sopstvene obrasce ponašanja, emocionalne reakcije, granice, potrebe i načine na koje funkcioniše u odnosima sa drugim ljudima. Mora da nauči da prepozna situacije u kojima njegova lična iskustva, uverenja ili nerešene teme mogu uticati na terapijski odnos.

Jer klijent ne dolazi pred savršenu osobu.

Dolazi pred čoveka koji treba dovoljno dobro da poznaje sebe kako bi mogao profesionalno i emocionalno da ostane prisutan za drugog.

Zašto su lični rad i supervizija važni u psihoterapiji?

Lični terapijski rad pruža budućem terapeutu priliku da bolje razume sopstvene emocije, iskustva i obrasce koji mogu uticati na njegov profesionalni rad.

Supervizija, sa druge strane, omogućava stručno promišljanje terapijskog procesa, prepoznavanje profesionalnih dilema i razvijanje odgovornijeg pristupa radu sa klijentima. Zato lični rad i supervizija nisu samo formalnosti koje treba ispuniti tokom edukacije. Oni predstavljaju važne delove profesionalnog razvoja koji se nastavlja i nakon završetka školovanja.

Profesionalne granice i odgovornost psihoterapeuta

Postoji velika razlika između dve poruke:

„Želim da ti pomognem da pronađeš svoj put.“

i

„Ja znam šta je najbolje za tebe.“

Na prvi pogled, obe mogu zvučati kao izraz brige. Ali njihovo značenje nije isto. Psihoterapijski rad nije spasavanje. Nije popravljanje drugih ljudi. Nije dokazivanje sopstvene vrednosti kroz tuđu promenu. I nije prostor u kojem terapeut treba da zadovoljava sopstvene emocionalne potrebe. Kada potreba da budemo korisni, važni ili nezamenljivi postane snažnija od poštovanja klijentove autonomije, pomaganje može izgubiti svoju profesionalnu svrhu.

Upravo zato su profesionalne granice u psihoterapiji oblik odgovornosti, a ne hladnoće.

One štite terapijski odnos i omogućavaju klijentu da bude prihvaćen kao osoba koja ima pravo na sopstvena osećanja, odluke i životni put.

Da li psihoterapeut može doći iz druge profesije?

Psihoterapijskoj edukaciji pristupaju ljudi sa različitim obrazovanjima i profesionalnim iskustvima. I upravo ta raznolikost može predstavljati bogatstvo.

Osoba koja dolazi iz oblasti obrazovanja, medicine, psihologije, socijalnog rada, defektologije ili druge profesije može u psihoterapijsku edukaciju uneti dragocena prethodna znanja i iskustva. Međutim, važno je jasno razlikovati osnovno obrazovanje i prethodnu profesiju, dodatnu psihoterapijsku edukaciju, stečene stručne kompetencije i profesionalna ovlašćenja za samostalni rad.

Uslovi za pristup edukaciji, sticanje stručnog statusa i samostalno obavljanje psihoterapijske delatnosti zavise od važećih propisa, profesionalnih standarda i zahteva odgovarajućih edukativnih i stručnih organizacija. Zato prethodno obrazovanje, samo po sebi, ne treba poistovećivati sa osposobljenošću za psihoterapijski rad.

Profesionalni identitet ne nastaje samo iz želje.

Ne nastaje ni otvaranjem Instagram profila.Ne nastaje ni time što nas ljudi doživljavaju kao osobu kojoj mogu da se povere.Gradi se vremenom, edukacijom, iskustvom, supervizijom i odgovornim odnosom prema sopstvenim kompetencijama.

Etika i profesionalna odgovornost psihoterapeuta

Psihoterapija je mnogo više od profesije koja lepo zvuči. To je odnos poverenja. Kada osoba dođe na psihoterapiju, često donosi ono što ne može lako da podeli ni sa kim drugim.

Svoje strahove.

Stid.

Gubitke.

Unutrašnje konflikte.

Iskustva o kojima možda godinama nije govorila.

U takvom odnosu profesionalna kompetencija nije samo pitanje diplome, sertifikata ili završenog programa edukacije. Ona je i etičko pitanje.

Profesionalna odgovornost psihoterapeuta ne završava se sticanjem diplome ili sertifikata. Ona podrazumeva kontinuirano stručno usavršavanje, poštovanje etičkih principa, prepoznavanje granica sopstvenih kompetencija i spremnost da se, kada je potrebno, potraži supervizija ili klijent uputi drugom stručnjaku. Upravo takav odnos prema profesiji doprinosi zaštiti klijenta i očuvanju poverenja u psihoterapijski rad.

Terapeut ima odgovornost da poštuje poverljivost, vodi računa o dobrobiti klijenta i ne koristi terapijski odnos za ostvarivanje sopstvenih potreba. Zato je važno da sebi postavi pitanje:

„Jesam li dovoljno spreman da preuzmem odgovornost za ono što radim?“

Ne kao pitanje koje jednom zauvek dobija potvrdan odgovor, već kao nešto čemu se odgovoran stručnjak stalno vraća.

Psihoterapija nije samo pomaganje – psihoterapija je odgovornost

Možda pravi put ka psihoterapijskoj profesiji ne počinje onog trenutka kada kažemo:

„Ja želim da budem psihoterapeut.“

Već onda kada možemo iskreno da kažemo:

„Spreman sam da još dugo učim, da upoznajem sebe, da prihvatim svoje granice i da odgovornost prema drugom čoveku stavim ispred potrebe da budem onaj koji zna.“

Jer biti psihoterapeut ne znači biti nepogrešiv. Ne znači imati rešenje za svaki problem. Ne znači znati bolje od klijenta kako treba da živi. Znači biti spreman na stalno učenje, profesionalno preispitivanje i poštovanje čoveka koji nam je ukazao poverenje.

Jer psihoterapija nije samo pomaganje.

Psihoterapija je odgovornost.

Za još više informacija možete posetiti sledeće linkove:

• Etički kodeks Saveza društava psihoterapeuta Srbije

  – za principe profesionalne odgovornosti i kompetencija.

• Nacionalni sertifikat za psihoterapiju

  – za stručne standarde edukacije i sertifikacije.